Myself,yorself,themselves

Nije mi dobro nakon što sam pročitala par stranica dnevnika iz 2003. Stravično je kako mozak pojedina sećanja zatrpa duboko u podsvest. Da,reč je o nasilju,i to vidu nasilja o kom se ćuti,jer je sramota da se to događa u našoj kući. (zadrti Balkanci).

Devojčica sa nepunih 14. godina piše:

''Dragi moj, nije mi jasno šta radim ovde. Otac (recimo tako) je već nekoliko puta tukao mamu i isterivao nas iz ''njegove kuće''. Ne mogu. Lakše ćemi,sigurno,biti kada odem iz ove proklete kućerine. Sada shvatam poruku srca kada mi nije dalo da napustim svoj grad. Najzad ću se vratiti svojima. Biću tužna jer ovde imam neke prijatelje,ali odlučila sam.'' Datum je 17.4.2003.

Kada dete doživi taku traumu od nekoga ko ga nije želeo ne treba ćutati o tome, ne treba gasiti čula pred nasiljem,protiv nasilja se treba boriti. Pitam se hoću li ikada izbrisati šamar koji je moja majka dobila jer je mene branila,da li ću izbrisati sliku njegovih ruku oko njenog vrata. Hoću li mu ikada oprostiti?

Moja je majka heroj,stoički je podnela uvrede i poniženja, ali tu je bila njena greška. Trpela je zbog mene. Držale smo se zajedo kako bi izdržale do momenta kada ćemo otići iz tog pakla. Jer upravo to mi je moj otac priredio,pakao. A kada je došao momenat za odlazak nismo ni časile.

Žao mi je što ga nije sustigla ruka zakona,ali verujem u karmu,neku drugu vrstu zakona. Naučila sam da ga ne mrzim,ali nisam naučila da se otresem besa koji nosim u sebi. Moje reči jesu možda previše lične,ali njima želim da olakšam dušu koja se stegla i ponovo gori u istom onom paklu od kada sam otvorila dnevnik.Ali isto tako želim da prenesem poruku: NEMOJTE SE PLAŠITI NASILNIKA,KO GOD DA JE; SUPRUŽNIK,VRŠNJAK,POSLODAVAC. GLASNO PROGOVORITE O TOME ŠTA VAM SE DEŠAVA. A vi komšije,koji svakog bogovetnog dana virite iza zavese kako bi videli ko je proš'o,ko je doš'o,nemojte da ćutite ako čujete plač ili vrisak iz komšijske kuće. Kada znate da tračarite i prenosite habrove,onda znajte da pomognete nekome da ne trpi nasilje.

Drugarica mi je dala ideju,a inspiracija mi je moj bivši dagi. Na neki način. Pitam se šta je ljubav. Mnogo sam glupih ''definicija čula,ali jedna je pobedila-ljubav mora da boli. Zašto pobogu??? Za mene je ljubav ono što mečini srećnom, što me vine do nivoa sedmog neba,ljubav mi daje najlepši ''make-up'' poznatiji u narodu: smejem se od uva do uva,a da ih nemam smejala bih se oko glave. Ako nas nešto boli, to svakako nije ljubav,to je mučenje,čist mazohizam. Kod mene je ta zaljubljenost propraćena i nekim simptomima trudnoće...(a da nisam trudna), tipa: mučnina,promena raspoloženja,glavobolja. A ti prokleti leptirići u stomaku...totalno me oslepe! Toliko da ne vidim preljubu kada mi je ispred nosa. A preljuba je veličine aviona. Moj bivši dragi je stručnjak za preljube; bio je subjekt i objekat preljube. Da, moj dragi se preljubio u...drugu devojku. Noć je bila KAO divna, ali jedan užasan status na društvenoj mreži upropasti,pa sve. Nakon toga sledi metak istine koji me pogađa po sred' čela koji putem krvnih sudova prenosi bol do srca koje se lomi,bukvalno. Bol razara um rađa želju za osvetom. Osveta se servira hladna,kažu ljudi. A ja? Ja sam htela da iskopiram Umu Turman kako ubija Bila...totalni promašaj jer sam grabulju ostavila na pogrešnom mestu. Narano da sam je ja nagazila i dobro me je zviznula u potiljak. Tada sam shvatila da je osveta loš lek za slomljeno srce. najbolji lek za to su osobe koje me zaista vole. Nakon bure je došlo na red odljubljivanje. Teško je doći do toga,ali prijatelji,hobiji,omiljeni filmovi i knjige zaista pomažu. A meni je najviše pomogla HRANA! Kažu da se jedna zavisnost leči drugom.Mislim da sam upravo to uradila. Emotivne praznine sam najviše popunjavala najdivnijom i najukusnijom hranom. Srce se oporavlja,um se povremeno pomuti,telo traži mnogo toga,ali njega ne. Ne više. Dozvoliću sebi da se zaljubim,ali ne i svom umu,voleću srcem,ali misliću glavom. Samo je pitanje vremena i osobe.

Mene su učili da se omoti čokoladica,kesice čipsa,papirne kese u koje mi pakuju sendvič i ostala isprađnjena ambalaža baca u kantu ili kontejner. Ne znam kakva su vaša iskustva,ali moja su užasna. Živim blizu škole i nakon svakog velikog odmora moja ulica,kroz koju se deca vraćaju u školu, je ravna deponiji. Tu su kesice čipsa,čokoladica,smokija,krekera, prayne flašice sokova,čokoladnog mleka, nepojedeni sendviči. Tačno se vidi putanja tatinih i maminih sinova. Kao da su Ivica i Marica, pa za sobom ostavljaju trag.

Pitam se samo šta rade ti roditelji i čemu uče svoju decu. Da li im iko usađuje prave vrednosti? Pa meni su džepovi uvek puni otpadaka (jer najčešće nemam gde da ih bacim). Ali taman posla da se današnji klinci pomuče da ponesu otpatke do školskog kontejnera. Otpašće im njihove kraljevske krune sa glave. Oprostite,Vaše kraljevsko visočanstvo,nisam vas prepoznala!

Da bace đubre ne znaju, ali su zato odlični u ismevanju druge dece,bilo zbog odeće,proteze,naočara,pa čak i neizlečive kožne bolesti. Šta se desilo sa drugarstvom, dečijom nevinošću,dobrotom i gde se sakrilo to kućno vaspitanje. Znam da smo u modernom dobu,ali kultura,vaspitanje,lepo ponašanje,šta je sa tim. Jer,nemoguće je da se to izgubi...te tri stavke su uvek u modi...i među najlepšim su modnim dodacima. 

Čudnasu vremena došla; drugovi ne znaju biti drugovi,momci varaju svoje devojke,devojke postaju kurve,pardon,starlete. Danas se pamet meri dužinom suknje,što je suknja kraća,pamet je duplokraća. Ni momci više nisu momci,gledam ih i mislim se u sebi: Od kad' nam ukinuše vojsku postali su toooooooooliko ženskasti.  Mada nije ni čudno kada vidim šta se plasira na telvizijama i ko postavlja moralne standarde. 

Ni mi malo stariji nismo bolji.Toliko smo postali sebični i samoživi,da smo u stanju sami sebe da upropastimo samo da nekome drugom ne bude bolje. Kod nas važi: Da komšiji crkne krava! Plitki smo i površni. Deca nam ne znaju ko je napisao ''Na Drini ćuprija'', ''Romea i Juliju'', nemaju osnovnu kulturu ni obrazovanje,a o čemu mi brinemo? Brinemo ko je koga opsovao ili udario u ''reality show''-ovima. Oči nam ispadnu kada čujemo neku svađu,uši nam porastu da čujemo. Ali ne daj bože da pomognemo detetu koga tuku 4 vršnjaka ili da prijavimo nasilnog komšiju koji tuče ženu i decu.Okrećemo glavu uz opravdanje: To se nas ne tiče! Nije moje da se mešam u tuđe probleme. E pa dragi moji, umešajte se povremeno,mislim kad' već slušate i buljite,možda spasete nečiji život,možda spasete dete neke veće traume,možda učinite dobro delo.

U suprotnom,pročitajte neku dobru knjigu,popijte omiljenu vrstu kafe,recite voljenim osobama koliko ih volite,ustupite mesto starijoj osobi ili trudnici u autobusu, mirišite cveće,pa makar bio to i cvet kajsije.

Kakve su vam misli,takav vam je i život,pa dajte da bude poyitivan.