Myself,yorself,themselves

Nije mi dobro nakon što sam pročitala par stranica dnevnika iz 2003. Stravično je kako mozak pojedina sećanja zatrpa duboko u podsvest. Da,reč je o nasilju,i to vidu nasilja o kom se ćuti,jer je sramota da se to događa u našoj kući. (zadrti Balkanci).

Devojčica sa nepunih 14. godina piše:

''Dragi moj, nije mi jasno šta radim ovde. Otac (recimo tako) je već nekoliko puta tukao mamu i isterivao nas iz ''njegove kuće''. Ne mogu. Lakše ćemi,sigurno,biti kada odem iz ove proklete kućerine. Sada shvatam poruku srca kada mi nije dalo da napustim svoj grad. Najzad ću se vratiti svojima. Biću tužna jer ovde imam neke prijatelje,ali odlučila sam.'' Datum je 17.4.2003.

Kada dete doživi taku traumu od nekoga ko ga nije želeo ne treba ćutati o tome, ne treba gasiti čula pred nasiljem,protiv nasilja se treba boriti. Pitam se hoću li ikada izbrisati šamar koji je moja majka dobila jer je mene branila,da li ću izbrisati sliku njegovih ruku oko njenog vrata. Hoću li mu ikada oprostiti?

Moja je majka heroj,stoički je podnela uvrede i poniženja, ali tu je bila njena greška. Trpela je zbog mene. Držale smo se zajedo kako bi izdržale do momenta kada ćemo otići iz tog pakla. Jer upravo to mi je moj otac priredio,pakao. A kada je došao momenat za odlazak nismo ni časile.

Žao mi je što ga nije sustigla ruka zakona,ali verujem u karmu,neku drugu vrstu zakona. Naučila sam da ga ne mrzim,ali nisam naučila da se otresem besa koji nosim u sebi. Moje reči jesu možda previše lične,ali njima želim da olakšam dušu koja se stegla i ponovo gori u istom onom paklu od kada sam otvorila dnevnik.Ali isto tako želim da prenesem poruku: NEMOJTE SE PLAŠITI NASILNIKA,KO GOD DA JE; SUPRUŽNIK,VRŠNJAK,POSLODAVAC. GLASNO PROGOVORITE O TOME ŠTA VAM SE DEŠAVA. A vi komšije,koji svakog bogovetnog dana virite iza zavese kako bi videli ko je proš'o,ko je doš'o,nemojte da ćutite ako čujete plač ili vrisak iz komšijske kuće. Kada znate da tračarite i prenosite habrove,onda znajte da pomognete nekome da ne trpi nasilje.